NAJČEŠĆE GREŠKE PRILIKOM SAČINJAVANJA NDA UGOVORA

U jednom od naših ranijih tekstova bavili smo poslovnom tajnom, njenom zaštitom kao i odgovornošću u slučaju njene povrede.

Naredne redove ovog teksta posvetićemo ugovorima o poverljivosti (tzv. NDA ugovorima) odnosno greškama koje najčešće uočavamo u radu sa klijentima, naročito iz IT sektora, prilikom njihovog sačinjavanja.

Složićemo se da je najlakše uzeti model ugovora o poverljivosti koji ste ranije koristili za neki drugi projekat i njegove odredbe jednostavno prekopirati u novi ugovor koji vam je potreban za drugu vrstu pravnog posla. Ipak, ovakva praksa za posledicu može imati nastajanje nenadoknadive štete za vaš biznis.

Naime, često se dešava da je konkretan ugovor sačinjen u skladu sa pravom druge države, da je sačinjen za druge ugovorne strane i da je prvobitno upotrebljen za pravni posao sa kojim ne postoji nikakva sličnost sa pravnim poslom zbog koga ga sada zaključujete. Bez stručnog prilagođavanja, ovakav ugovor doveo bi do situacije da ne bi mogao biti izvršen odnosno ne biste mogli da dobijete sudsku zaštitu u slučaju da poverljive informacije vaše kompanije dođu u pogrešne ruke.

Neretko se dešava da se ugovori o poverljivosti „skidaju“ sa interneta a da njihova sadržina ne može uopšte ili u većoj meri da se primeni na projekat koji bi trebalo da bude predmet ugovora. U ovakvim slučajevima dolazimo i do situacija da ugovor potpisuje lice koje nije ovlašćeno za njegovo potpisivanje. Naime, da bi ugovor proizvodio pravno dejstvo potrebno je da ga potpiše lice (jedno ili više njih) koji su za to ovlašćeni zakonom, statutom ili odlukom društva. Dakle, pre nego što ugovor pošaljete na potpisivanje, trebalo bi proveriti koje lice odn. lica su ovlašćenja za njegovo potpisivanje i na kojim se funkcijama nalaze, a što zavisi od države u kojoj vaš saugovarač ima sedište kao i od njegovih internih akata.

Nadalje, često se ne pravi razlika između jednostranih i dvostranih ugovora o poverljivosti odnosno da li će otkrivanje poverljivih informaija ići u jednom smeru ili će obe ugovorne strane jedna drugoj otkrivati poverljive informacije.  Pre nego što dobijete ugovor o poverljivosti od vašeg saugovarača koji će po pravilu biti jednostrani, razmislite da li određeni aspekti vašeg poslovanja koje ćete otkriti u konkretnom projektu moraju biti poverljivi. U slučaju potvrdnog odgovora, ugovor o poverljivosti bi morao biti dvostran.

U ugovoru o poverljivosti treba jasno predvideti dozvoljene načine korišćenja poslovne tajne a što zavisi od slučaja do slučaja, u tom smislu može doći do situacije da vaša poslovna tajna dođe u pogrešne ruke ukoliko praktikujete „copy – paste“ model.  Naime, primalac poslovne tajne mora imati pravo da poverljive informacije otkrije svojim zaposlenim licima u onoj meri koja je neophodno potrebna radi obavljanja njihovih radnih zadataka koji se odnose na sam projekat. Neretko se dešava da se ugovarač ograničava samo na zaposlena lica odnosno na lica koja su u radnom odnosu, međutim, treba imati u vidu i utvrditi da li vaš saugovarač ima eksterne saradnike sa kojima ima zaključene neke druge vrste ugovora (najčešće ugovor o poslovnoj tehničkoj saradnji) a kojima bi poverljive informacije mogle biti obelodanjene.

Ovo su samo neke od grešaka koje smo uočili u radu sa klijentima prilikom analiza ugovora o poverljivosti. Ovakvi ugovori zahtevaju posebnu pažnju budući da se kod njih javljaju daleko složenija pravna pitanja te u tom smislu nikako ne treba zanemariti i odredbe koje se odnose na trajanje ugovora, kaznene odredbe, način rešavanja sporova i merodavno pravo i dr., a sve u cilju najbolje zaštite vašeg poslovanja.